Infekcija corona virusom
Virus pripada familiji Coronaviridae. Postoji mnogo tipova coronavirusa, koji napada različitu životinjsku vrstu, kao i čovjeka. Corona virus spada u zarazne bolesti protiv kojih je obavezna
vakcinacija u vidu prevencije ovog oboljenja( kučići do 20 dana). Mehanizam rada je usmeren na napad crevnih resica tankih creva kod pasa. Ostećuje vrh crevne resice i izaziva učestalu dijareju. Za razliku od parvo virusa nije toliko invazivan, i mnogo lakše se životinja izbori sa njim. Međutim, postoje i teže forme ovog virusa, ali su retke. Corona virusna infekcija kod pasa je visoko infektivno ostećenje intestinalnog epitela kod pasa, naročito su prijemčivi kučići. Ovaj virus obično kratko potraje kod pasa ali za to vreme može da izazove prilicne nelagodnosti u predelu abdomena. Putevi i načini prenosa odnose se na oralnu infekciju putem ingestije zaraženog izmeta. Takođe pas moze da se zarazi preko kontaminiranih posuda za hranu ili direktnim kontaktom sa zaraženim psom. Većina infekcija corona virusom su subkliničke i ispoljavaju se putem nekoliko simptoma kao sto su dijareja, letargija i gubitak apetita. Stolica je tečne konzistencije, narandzaste boje i moze biti i sa primesama krvi. Jako često može da se desi kombinacija parvovirusa i koronavirusa, sto je dosta ozbiljnije i zahteva hitan pregled. Postoji mnogo razloga za pojavu dijareje kod pasa. Nakon klinickog pregleda, kada su ustanovljeni simptomi koji lice na infekciju corona ili parvo virusom, radimo 3D test u koji ulazi corona virusna infekcija, parvo virusna infekcija i giardia. Ukoliko test bude pozitivan na jedan ili oba virusa, tada sigurno možemo da znamo u kom pravcu treba da ide terapija. Nema odgovarajuće terapije za corona virusnu infekciju. Jako je vazno podržati imuni sistem, nadoknaditi tečnost i elektrolite, vitamini, antibiotici protiv sekundarnih infekcija, sredstva protiv krvarenja, ukinuti hranu i vodu 24 sata. Najvažnija je preventiva, tj. želimo da do ove infekcije ne dodje, zbog toga je važna pravovremena vakcinacija stenadi.
Infekcija parvo virusom
Pseći parvovirus (CPV) je veoma zarazna virusna bolest pasa koja obično uzrokuje akutne gastrointestinalne bolesti kod štenaca. Bolest se najčešće javlja kod štenaca starih između šest i 20 nedelja, ali ponekad su pogođene i starije životinje. Retka varijanta bolesti koja se može videti kod veoma mladih (neonatalnih) štenaca je miokarditis (upala srčanog mišića. Virus nije ograničen samo na pse, već je sposoban da izazove infekcije kod divljih pasa kao što su kojoti i vukovi i druge divlje životinje, uključujući lisice, rakune i tvorove. CPV je blisko povezan sa virusom mačje panleukopenije (FPV), virusom za koji se od 1920-ih zna da inficira mačke, kune i druge životinje. CPV je verovatno nastao kao rezultat 2 ili 3 genetske mutacije u FPV-u koje su mu omogućile da proširi opseg svog domaćina da inficira pse. Tri decenije nakon svog prvog pojavljivanja, CPV pogađa štenad sa smrtonosnom bolešću mnogo ređe zbog razvoja efikasnih vakcina kasnih 1970-ih, ali epidemije se i dalje dešavaju često, a vakcinacija vašeg psa je od najveće važnosti. Štenci i odrasli psi su posebno podložni parvovirusu i trebalo bi izbegavati vođenje štenadi na javna mesta gde postoji velika verovatnoća da će biti mnogo virusa (skloništa za životinje i odgajivačnice) sve dok se njihova vakcinacija ne završi. CPV se može naći u skoro svakom okruženju, ali se ne zarazi svaki pas koji dođe u kontakt sa virusom. Nekoliko faktora dolazi u igru u infekciji, uključujući imuni status psa i količina virusa kojoj je pas izložen. Ako je kombinacija faktora tačna i pas se zarazi, počinje specifičan niz događaja dok virus napada telo. Kada se pas ili štene zaraze, postoji period inkubacije od 3-7 dana pre pojave prvih simptoma. Unutar psa, CPV-u je potrebna pomoć ćelija koje se brzo dele da bi uspešno izazvao bolest, a virus obično počinje napadom na krajnike ili limfne čvorove grla. Jednom u limfnim čvorovima, virus obično napada limfocite (vrsta belih krvnih zrnaca) jedan ili dva dana, stvarajući mnogo kopija sebe. Ovi virusi ulaze u limfocite, gde su zaštićeni od odbrane domaćina, i ulaze u krvotok. Mnogi od ovih limfocita inficiranih CPV-om su na kraju ubijeni, uzrokujući smanjenje broja cirkulirajućih limfocita, stanje koje se naziva limfopenija. Jednom u krvotoku, virus ponovo cilja ćelije koje se brzo dele, najjače pogađajući koštanu srž i ćelije koje oblažu zidove tankog creva. Kod veoma mladih pasa, CPV takođe može da inficira srce, što dovodi do upale srčanog mišića, loše funkcije i aritmija. U koštanoj srži virus slabi sposobnost tela da se zaštiti uništavanjem mladih imunih ćelija i izazivanjem pada broja zaštitnih belih krvnih zrnaca. Ovo verovatno značajno olakšava virusu da napadne gastrointestinalni trakt, gde virus pravi najveću štetu. Virus izaziva ovo uništenje ciljajući epitel tankog creva, oblogu koja pomaže da se apsorbuju hranljive materije i pruža ključnu barijeru protiv gubitka tečnosti i invazije bakterija iz creva u telo. Ćelije koje čine površinu epitela su kratkotrajne i stalno se zamenjuju novim ćelijama koje se rađaju u oblastima koje se brzo dele, poznatim kao Lieberkunove kripte. Virus napada ove kripte gde se rađaju nove epitelne ćelije i onemogućava sposobnost tela da dopuni crevnu površinu. Sprečavajući zamenu starih i umirućih ćelija svežim novim ćelijama, virus ostavlja crevnu površinu nesposobnom da adekvatno apsorbuje hranljive materije, spreči gubitak tečnosti u stolici ili spreči bakterije da pređu iz creva u telo. Teška dijareja i mučnina su početni rezultat, ali na kraju crevna površina može postati toliko oštećena da počne da se razgrađuje, a bakterije koje su inače ograničene na creva prodiru kroz zidove creva i ulaze u krvotok. Ovo uzrokuje značajan gubitak tečnosti zbog dijareje i široko rasprostranjenu infekciju u telu. CPV nije uvek fatalan. Uginuće nastaje kao rezultat dehidracije ili šoka, zajedno sa efektima septičkih toksina koje proizvode crevne bakterije koje lutaju kroz krvotok. Klinički simptomi uključuju letargiju, depresiju i gubitak ili nedostatak apetita, praćeni iznenadnom pojavom visoke temperature, povraćanja i dijareje. Profuzan, smrdljiv, često hemoragičan proliv vrlo brzo dovodi do hipovolemičnog šoka, usled gubitka velike količine tečnosti. Ako se kod psa pojave napadi krvave dijareje i/ili povraćanja, parvo virus je samo jedan od nekoliko potencijalnih problema, ali u većini slučajeva bude odgovoran za razvijanje infekcije. U slučaju teže dehidracije, zapaža se hipotermija, turgor kože je smanjen, očne jabučice upale, depresija još izraženija, zavisno od stepena metaboličke acidoze. Oboljenje se može iskomplikovati sekundarnim bakterijskim infekcijama, sa endotoksičnim šokom koji predstavlja jedan od češćih uzroka uginuća, zatim diseminovanom intravaskularnom koagulacijom, koja takođe dovodi do uginuća. Osnovni nalaz predstavlja nekroza epitelnih ćelija kripti sa posledičnim kolapsom crevnih resica, zatim deplecija limfatičnog tkiva.
Dijagnoza se prvenstveno postavlja na osnovu epizootioloških podataka i kliničke slike (visok morbiditet, posebno kod nevakcinisane, ili, još češće, na vreme nerevakcinisane štenadi, depresija, anoreksija, krvavi proliv). Patognomoničan nalaz je leukopenija, koja najverovatnije ima veliki prognostički značaj. Značajan podatak jeste da se primećuje neznatno povećanje hematokrita, uprkos izraženih znakova dehidracije, po tome se parvovirusni enteritis može diferencirati od akutnog hemoragičnog enteritisa. Izolacija virusa – nalaz parvovirusnih antigena u fecesu, ili pak nalaz specifičnih antitela na parvovirus u krvi, predstavljaju najpouzdaniji dokaz infekcije. Terapija se u prvom redu svodi na nadoknadu tečnosti i elektrolita. Indikovana je i sistemska primena antibiotika širokog spektra zbog povećane permeabilnosti creva i opasnosti od sepse, s jedne strane, i imunosupresije izazvane leukopenijom, s druge strane. Peroralna primena neapsorptivnih antibiotika je dosta kontraverzna, eventualno dolazi u obzir uz istovremenu primenu odgovarajućih adsorbentnih i adstringentnih sredstava. U slučaju izraženijeg povraćanja indikovano je dati antiemetike i to metoklopramid. Dok traje povraćanje izbegava se davanje i vode i hrane preko usta (eventualno se sme dati sasvim malo tečnosti u kraćim vremenskim intervalima), pri čemu se po prestanku povraćanja i proliva životinje moraju postepeno vratiti na normalnu ishranu. Najvažnija je imunoprofilaksa, koja se izvodi po odgovarajućem programu vakcinacije štenadi, kojim su, pored parvovirusnog enteritisa, obuhvaćeni koronavirusni enteritis, štenećak i zarazno zapaljenje jetre.
Giardiaza
Giardia je jednoćelijski mikroskopski parazit. Može da živi u crevima pasa (i drugih životinja, uključujući mačke i ljude) i da izazove teške gastrointestinalne bolesti. Giardia kod pasa se širi fekalno kontaminiranom vodom, hranom ili zemljom. Giardiaza je zoonoza, i postoji verovatnoća da infekcija sa zaraženog psa pređe na vlasnika. Zbog toga je jako važno brinuti o higijeni, pažljivo i često prati ruke i vršiti dekontaminaciju prostora i svih oblasti u kojima boravi vaš pas. Najčešći klinički simptom je vodenasta dijareja, zatim povraćanje, višak gasova neprijatnog mirisa, smanjen apetit, smanjenu energiju i česte nagone za velikom nuždom. Vrlo često se srećemo sa asimptomatskim slučajevima giardiaze. Ciste Giardie moraju se uneti ingestijom da bi izazvale infekciju. Psi se zaraze jeduči hranu ili pijući vodu koja nosi ciste, ili direktnim gutanjem zaraženih fecesa. Progutati feces ne mora da znači da je pas pojeo komadić fecesa sa zemlje, već se može desiti da pas njuška zadnje krajeve drugih pasa ( što je najčešći pozdrav prilikom upoznavanja), a zatim da poliže svoj nos. Kontaminirano zemljište i biljke su još jedan izvor infekcije za pse. Psi takođe mogu loviti i ubijati kontaminirani plen i na ovaj način se zaraziti. Za dijagnostiku je potrebno prikupiti kompletnu istoriju i obaviti fizički pregled da bismo procenili sveukupno zdravlje psa, palpacijom proveriti bolnost u predelu abdomena, i moguće gasove. Najbrzi način postavljanja dijagnoze je fekalni test za rutinske crevne parazite, tzv. brzi test. Terapija je dostupna i pristupačna, najčešće se propisuje metronidazol kao antibiotik. Takođe se često koristi i febendazol. Dodatna terapija se može uvesti u zavisnosti od težine infekcije i stanja pacijenta. Dehidrirani psi i štenci mogu imati koristi od terapije potkožnom tečnošću (tečnosti ubrizgane pod kožu), davanja elektrolita i vitamina za injekcije. Ako je vaš pas umereno do jako dehidriran, može mu biti potrebna hospitalizacija radi intravenske terapije tečnostima. Psi koji su se izlečili od ove infekcije mogu vrlo lako opet da se zaraze. Zbog toga je važno pokupiti feces psa, bezobzira da li kaki u dvorištu ili u toku šetenje. Pod pravim uslovima, kontaminirano zemljište ili unutrašnje površine mogu ostati zarazne mesecima, tako da morate rigorozno da čistite i izbegavate ta područja kada je to ikako moguće. Ako imate druge kućne ljubimce u domaćinstvu, obavestite svog veterinara kako biste mogli da razgovarate o tome da li treba davati lekove drugim životinjama kao preventivnu meru. Naravno, jako su važni povremeni kontrolni pregledi.